Преносимо ову причу из пера Максима Јововића, која је објављена у Мисионару број 2 из 1939. године:
Вујадин И.Чејовић преселио се 1907. године из Црне Горе у Грбаљ, Бока Которска и у селу Кримовици, купио пространо добро имање које данас обрађује са својом фамилијом.
И ако су му шездесет и три године старости још ради као младић на вом имању. Витак је и стасит, коштуњав и осећа се у свему релативно добро; бистар је од природе, ћутљив и замишљен. Док је био у раној младости у Бугарској на заради учествовао је, са неколико Црногораца, три године у четничкој акцији бугарскох комита против Турака у Македонији са четницима војводе Стоилова. Како у комитама, тако и уз црногорској војсци балканског и европског рата, показао се свуда међу првим и најхрабријим борцима, о чему сведоче његова ријетка одличја за ратне заслуге.
О свом чудном доживљају о коме се много говори у народу , потанко ми је испричао следеће:
- У недељу 31 октобра прошле 1937 године истерао сам рано своја говеда на испашу у густу зимзелену шуму, око два километра далеко од куће, оставио сам као обично тамо говеда и вратио се дома. Како је дан био ведар и топао, на три сата поподне узео сам из куће једну корпу и отишао у шуму да наберем магиња* за ракију. У густој шуми кроз шипраг наишао сам на једну ледину, у коју је био прилаз само са источне стране, ушао сам тамо и на западној страни ледине почео да савијам гране и пуним корпу са магињама. Кад сам се мало окренуо к истоку видео сам на ледини човека у одори владичанској, са златним епитрахиљем и крстом о врат. Лице му је било жуто као восак, а одело сјајно. Особито му се сијао неки као златни ширит обавијен око капе на глави. Ухватио ме моментално неки силан страх и дрхтавица, што никада нисам имао у животу, ни у најжешћим опасним борбама са непријатељем; најежила ми се коса на глави тако да ми је капа сама пала позади, а корпу сам пустио из руке на земљу. Човек ме мало посматрао и благим тоном рекао:
- Шта радиш, стари, овде?
- Купим магиње, одговорио сам,
- А шта правите од њих?
Изненађен овим гласом и зачуђен откуда се могао владика овако појавити у шуми казао сам:
- Печемо преосвећени ракију од њих.
- А шта друго радите тамо? - упита,
- Орали смо сејали, копали, али је слаба година била уопште.
- И још ће гора доћи, рече он. Не познаје нико Бога ни свеце Божије, и грдно ћете настрадати због вашег безверства.
На то сам му ја снисходљиво одговорио:
- Преосвећени, ово се све покварило од рата светскога и окренуло по злу путу.
На мој одговор он је са мало повишеним тоном рекао:
- Заборавићете тај рат, при другоме рату који ће доћи и несрећама које ће наступити због грдних недела људских. Мало и велико, мушко и женско псује и грди Бога на сваком кораку, нико не мари за Цркву, нити поштује своју веру, и народ се овај мора ужасно казнити, ако се не одврати од зла и порока. Кажи неколицини у селу ове речи што си чуо и то ће се брзо разгласити.
Ја сам му на ово напоменуо: да ми неће нико веровати и ако кажем коме, већ да ће се народ ругати са мном, тим прије што сам међу сељанима као дошљак.
- Без обрзира да ли ће ко веровати или не, мораш ово казати као што сам ти рекао. Поред тога, настави он, казаћеш своме месном пароху да изврши оно што је прошле године обећао за цркву.
Изговоривши ове речи одједном га нестаде испред мојих очију ни сам не знам како – расплину се муњеитом брзином и исчезну, шта ме највише изненадило. Заборавио сам на капу и корпу и вратио се кући што сам брже могао. Чим сам стигао дома, узео сам врући чај са ракијом, да бих се мало загрејао од велике језе и узрујаности, али за читава два мјесеца осећао сам се као громом ошамућен, изнурен, нервозан и утучен. Када сам једнога дана поново отишао у шуму, на истој ледини у тишини посматрао сам околину, никог нијесам могао тамо опазити. Измерио сам остојање које је било између мене и привиђења које ми се указало и нашао да је било раздаљине међу нама око пет метара. Говорио сам некима о свом доживљају – неко верује а неко ми се подругује и исмејава са мном. Свештеника сам упозорио као што ми је речено, и он се збиља сетио да је обећао и говорио раније пред неким својим парохијанима да ће поправити и уредити стару црквицу храм посвећен св.Николи на једном каменитом острвцу у близини сеоске морске обале.
Вредни и заузимљиви свештеник М. Марић ради на томе да се она црквица што пре уреди , па је неколико пута до сада у њој служио у њој Литургију и ако је црквица толико мала да у њој сем попа и ђака, једва могу да стану до четири особе. Али на жалост данас је мало верника међу нама који маре за цркву и да посјећива не смао ову изоловану тешко приступачну црквицу него и многе своје саборне цркве које недељом и празником зврје празне, због чега нас и сналазе овакве несреће и недаће, па се бојим да ће бити и још горих зала.
Овако је поменути сељак , дубоко уздахнувши, завршио предамном своју причу.
Максим Л. Јововић
Мисионар, 2/1939.
* Магиње, магоде немачки Еrdeerbaum – сладак плод, сличан јагоди са истоименог дрвета.
Објављено дана 16.10.2015. у 18:24
Преносимо причу о чудесној икони из цркве Успења Пресвете Богородице у Вишњеви, коју је у својој књизи ''Између неба и земље'' забиљежила Вјера Вукшић Витошевић родом из Сутваре.
Пјесма са иконе
—Наш сестрић, стрико Крсто из Вишњеве, држао је кључеве од цркве Свете Госпођине, и он ни је причао.
—Кућа Бојковића имала је икону, ко зна колико стару, ма прелијепу. Просто ти се чинило да је сваки пут друкчија. Жива слика, као да се по њој нешто шета. Често су ноћу у кућу слушали како неко пјева црквене пјесме, ма никога нијесу могли виђети, само би нашли икону насред куће. Баба Даре понесе икону у олтар Свете Госпођине. Тамо су ноћу људи, пролазећи поред цркве, опет слушали неко појање, па су ослушкивали и чудили се. А стрико Крсто је то исто слушао напољу, уза зид од олтара. Ујутро је отварао цркву, али ниђе никог. А икона опет промијенила мјесто. Зборио је Крсто да му се коса дизала на главу од страха ''Крстио сам се, моја Драге, пред њом и са страхом је узимао и враћао на њено мјесто''.
—Ти питај стрика Крста, он ће ти још љепше прилчати.
И заиста, он је то просто са страхопоштовањем и најповјерљивије причао мом оцу и старијим рођацима. Док би га слушали, њихова лица била су озбиљна и нијема, као да су се и они плашили да нешто не повриједе. Запиткивања није било, а о некој сумњи или осмијеху ни помена. Пошто то није било за дјецу ја сам из најскровитијег ћошка прислушкивала.
Објављено дана 15.10.2015. у 23:03
О ГРАДЊИ ЦРКВЕ
Црква Св. Мине у Шишићима саграђена је на темељима старе цркве која је на том мјесту бил још у 7. вијеку. Село је одлучило да сагради нову цркву, али далеко већу по димензијама. Ископали су темеље и почела је градња. Када су завршени темељи и почели се градити зидови, настале су потешкоће: црквени зидови нијесу могли да опстану. Што мајстори дневно саграде, то све у ноћи буде порушено. Постављали су страже да ухвате ко то ради, али све је то било безуспјешно. То је радила невидљива сила.
У непосредној близини цркве, била је кућа домаћина Шпира Ђурановића, који је преко ноћи више пута устајао и посматрао цркву која је била у изградњи.
Угледао је више пута да се над црквом спушта свјетлост, према њеном олтару. Био је побожан човјек и одмах је ту појаву која се дешавала рекао сељанима. Село је стало са градњом и почело да се савјетује са свештеницима и видовитим људима што даље да раде. Добили су одговор да продуже цркву и њен олтар, јер су олтарским зидом прешли преко Светога гроба. Они су тако и урадили, црква је продужена и Свети гроб је остао у цркви. У том гробу је према казивањима била сахрањена дјевојка из истог села – Шишића. Након тога, црква се завршила и освештала.
НЕБЕСКА ЛИТУРГИЈА
Овај догађај биљежим по казивању моје мајке, а она је то слушала од своје бабе. Догодио се у вези са црквом Св. Мине за вријеме Краљевине Југославије.У Грбљу су тада биле двије станице жандармерије, једна у Братешићима, а друга у Побрђу. Жандарми су патролирали по грбаљским селима. Два жандарма идући на свој задатак, ишли су од Братешића према Шишићима. Дошли су на мјесто звано Бојов рид, одакле се лијепо види црква Св. Мине. Погледали су и застали. Видјели су велику свјетлост и помислили да је неко запалио цркву. Примакли су се цркви и видјели човјека да јаше око цркве на бијелом коњу. Ишла је литија и служила се Божанствена небеска литургија. Жандарми су остали унутар црквене порте и све то са великом побожношћу пратили. Та небеска служба трајала је све до зоре, када се све по мало смањило и тихо нестало. Жандарми су касније са великом побожношћу причали како су Анђели пјевали, небеске владике служиле литургију и све оно што се у цркви и око ње дешавало.
Из разумљивих разлога не могу да поменем презиме дјевојке, јер се та кућа угасила, а на мјесто кућице у којој је она живјела, сада се налази кућа, што се каже од напретка и пуна је мушких глава.
Предања забиљежио
Милан Мршуља
Наљежићи - Грбаљ
Објављено дана 15.10.2015. у 22:36