Грбаљски сељак о своме виђењу

Објављено дана 16.10.2015. у 18:24

Преносимо ову причу из пера Максима Јововића, која је објављена у Мисионару број 2 из 1939. године:

Вујадин И.Чејовић преселио се 1907. године из Црне Горе у Грбаљ, Бока Которска и у селу Кримовици, купио пространо добро имање које данас обрађује са својом фамилијом.
И ако су му шездесет и три године старости још ради као младић на вом имању. Витак је и стасит, коштуњав и осећа се у свему релативно добро; бистар је од природе, ћутљив и замишљен. Док је био у раној младости у Бугарској на заради учествовао је, са неколико Црногораца, три године у четничкој акцији бугарскох комита против Турака у Македонији са четницима војводе Стоилова. Како у комитама, тако и уз црногорској војсци балканског и европског рата, показао се свуда међу првим и најхрабријим борцима, о чему сведоче његова ријетка одличја за ратне заслуге.
О свом чудном доживљају о коме се много говори у народу , потанко ми је испричао следеће:
- У недељу 31 октобра прошле 1937 године истерао сам рано своја говеда на испашу у густу зимзелену шуму, око два километра далеко од куће, оставио сам као обично тамо говеда и вратио се дома. Како је дан био ведар и топао, на три сата поподне узео сам из куће једну корпу и отишао у шуму да наберем магиња* за ракију. У густој шуми кроз шипраг наишао сам на једну ледину, у коју је био прилаз само са источне стране, ушао сам тамо и на западној страни ледине почео да савијам гране и пуним корпу са магињама. Кад сам се мало окренуо к истоку видео сам на ледини човека у одори владичанској, са златним епитрахиљем и крстом о врат. Лице му је било жуто као восак, а одело сјајно. Особито му се сијао неки као златни ширит обавијен око капе на глави. Ухватио ме моментално неки силан страх и дрхтавица, што никада нисам имао у животу, ни у најжешћим опасним борбама са непријатељем; најежила ми се коса на глави тако да ми је капа сама пала позади, а корпу сам пустио из руке на земљу. Човек ме мало посматрао и благим тоном рекао:
- Шта радиш, стари, овде?
- Купим магиње, одговорио сам,
- А шта правите од њих?
Изненађен овим гласом и зачуђен откуда се могао владика овако појавити у шуми казао сам:
- Печемо преосвећени ракију од њих.
- А шта друго радите тамо? - упита,
- Орали смо сејали, копали, али је слаба година била уопште.
- И још ће гора доћи, рече он. Не познаје нико Бога ни свеце Божије, и грдно ћете настрадати због вашег безверства.
На то сам му ја снисходљиво одговорио:
- Преосвећени, ово се све покварило од рата светскога и окренуло по злу путу.
 На мој одговор он је са мало повишеним тоном рекао:
- Заборавићете тај рат, при другоме рату који ће доћи и несрећама које ће наступити због грдних недела људских. Мало и велико, мушко и женско псује и грди Бога на сваком кораку, нико не мари за Цркву, нити поштује своју веру, и народ се овај мора ужасно казнити, ако се не одврати од зла и порока. Кажи неколицини у селу ове речи што си чуо и то ће се брзо разгласити.
Ја сам му на ово напоменуо: да ми неће нико веровати и ако кажем коме, већ да ће се народ ругати са мном, тим прије што сам међу сељанима као дошљак.
- Без обрзира да ли ће ко веровати или не, мораш ово казати као што сам ти рекао. Поред тога, настави он, казаћеш своме месном пароху да изврши оно што је прошле године обећао за цркву.
Изговоривши ове речи одједном га нестаде испред мојих очију ни сам не знам како – расплину се муњеитом брзином и исчезну, шта ме највише изненадило. Заборавио сам на капу и корпу и вратио се кући што сам брже могао. Чим сам стигао дома, узео сам врући чај са ракијом, да бих се мало загрејао од велике језе и узрујаности, али за читава два мјесеца осећао сам се као громом ошамућен, изнурен, нервозан и утучен. Када сам једнога дана поново отишао у шуму, на истој ледини у тишини посматрао сам околину, никог нијесам могао тамо опазити. Измерио сам остојање које је било између мене и привиђења које ми се указало и нашао да је било раздаљине међу нама око пет метара. Говорио сам некима о свом доживљају – неко верује а неко ми се подругује и исмејава са мном. Свештеника сам упозорио као што ми је речено, и он се збиља сетио да је обећао и говорио раније пред неким својим парохијанима да ће поправити и уредити стару црквицу храм посвећен св.Николи на једном каменитом острвцу у близини сеоске морске обале.

Вредни и заузимљиви свештеник М. Марић ради на томе да се она црквица што пре уреди , па је неколико пута до сада у њој служио у њој Литургију и ако је црквица толико мала да у њој сем попа и ђака, једва могу да стану до четири особе. Али на жалост данас је мало верника међу нама који маре за цркву и да посјећива не смао ову изоловану тешко приступачну црквицу него и многе своје саборне цркве које недељом и празником зврје празне, због чега нас и сналазе овакве несреће и недаће, па се бојим да ће бити и још горих зала.
Овако је поменути сељак , дубоко уздахнувши, завршио предамном своју причу.

Максим Л. Јововић
Мисионар, 2/1939.

* Магиње, магоде немачки Еrdeerbaum – сладак плод, сличан јагоди са истоименог дрвета.