HyperLink
Контакт: grbaljco@gmail.com

Архимандрит Никанор Богетић из Горовића

Објављено дана 5.12.2015. у 19:41

Никанор Богетић је поникао у горњогрбаљском селу Богетићи. Био је настојатељ манастира Савине и епископски намјесник за Боку у бурно вријеме са почетка XIX вијека, када су Боку запосјели најприје Французи а потом Аустријанци. На историјској позорници тада су у Боки једно вријеме били Руси, а под Светим Петром Цетињским накратко је дошло и до уједињења Боке и Црне Горе. Као настојатељ манастира Савине, који је био центар православља, архимандрит Никанор је пожртвовано штитио и унапређивао Савински манастир и као оштроуман, храбар и пожртвован, био на бранику за очување православне вјере, којој је једно вријеме озбиљно пријетила опасност од унијаћења. Устројио је веома важну манастирску књигу Либро од сарандара, у коју су уношени подаци о поменима за упокојене.

Из ревије ''Бока'' број 12 за 1999. годину преносим текст Ј. Богетића о Архимандриту Никанору Богетићу, који је објављен поводом 200 година Успењске цркве на Савини.


Архимандрит Никанор Богетић рођен је у грбаљском селу Горовићима 1746. године, а умро је 25. септембра 1823. године. Сахрањен је у порти манастира Савина.
Био је настојатељ (старјешина) манастира у Савини од 1804. а епископ викар за Боку Которску од 1802. године. И једну и другу дужност обављао је до краја живота.
Калуђери манастира годинама су се носили мишљу о градњи нове, велике цркве, пошто постојећа, мала црква, често пута није могла да прими све оне који су жељели да присуствују литургијама, па су били принуђени да литургију одслушају у порти манастира. 1775. године, калуђери су писмено овластили архимандрита Данила Рајовића и јеромонаха Никанора Богетића да од дужда млетачког траже одобрење за градњу нове цркве, што су они и постигли у личном контакту са дуждом Алојзијем Моћениго, 25. Јула 1776. године у Венецији.
Црква је дуго грађена. Завршена је и освештана 1799. године и посвећена Успењу Богородице.
Архимандрит Никанор се истакао у сакупљању прилога за градњу цркве и у ту сврху обишао неке крајеве Русије и Грчке.
Књижевник, историчар умјетности и академик Дејан Медаковић написао је монографију ''Манастир Савина''. Он је бриљантно описао животопис манастира, гдје су дошли до изражаја његов литерарни талент и велико знање. Поред масе ликовних прилога у књизи је објављена и грамата црногорског митрополита Саве јеромонаху Никанору Богетићу.
При манастиру је у то вријеме постојала приватна основна школа. У тој школи учио је основну писменост и Радивоје Петровић, синовац Владике Петра I, будући велики Владика Раде.
О боравку Радивоја Петровића у Савини писали су многи књижевници, историчарини и публицисти, међу којима и књижњвник Трифун Ђукић. У романсираној биографији Петра II Петровића Његоша ''На Орловом кршу'', Ђукић је, у неколико сажетих и упечатљивих реченица, оцртао лик дјечака Радивоја и његов однос према свом учитељу, јеромаонаху Јосифу Троповићу и старјешини манастира, архимандриту Никанору Богетићу. Архимандрит и калуђери били су поносни што им је Петар I повјерио свога синовца, па су се према Радивоју односили као према најрођенијем, испољавајући велику љубав према њему и поштовање према Петру I и његовим прецима, свесрдно се бринући за Радивојево здравље и сигурност.
Након што је црногорска војска, у садејство са јединицама руске ратне морнарице, истјерала француске окупаторе из Боке Которске, Петар I је, са четири свештеника из Боке и два свештеника са руских ратних бродова освештао црногорске и руске барјаке (заставе) у цркви Успења Богородице у Савини. Овом свечаном чину, као домаћин, присуствовао је и архимандрит Никанор у својству епископа за Боку Которску.
Вук Караџић је у више пута навраћао у манастир и провео доста времена у разговору са Никанором. У предговору књиге ''Српски ријечник'', Вук Караџић је навео Никанора као претплатина (пренумеранта) на ту књигу.
У народу је остало запамћено да је архимандрит Никанор био благе нарави, од мало говора, доста мудрости, знања и животног искуства.
Никанор је обилазио насеља и села Бококоторске епископије, савјетом, а понекад и новчано, из скромних средстава манастира, помагао је ширењу писмености и просвјећивање народа. Свуда је био радо виђен и цијењен, како у родном Грбљу, тако и у Котору, Рисну, Будви, Херцег-Новом, Кртолима, Луштици, Паштровићима и другим мјестима Боке.




Ознаке:

Нови историјски чланци:

Слични историјски чланци:

    нема чланака