Мала црква братства Шовран, типа архаичне сеоске грађевине, која је дуго, чак вјековима, била заступљена у традиционалном градитељству Приморја. Изграђена је крајем 17. вијека. Црква је једнобродна, подијељена паром пиластера и ојачавајућим луком на два травеја. На источној страни је широка полукружна апсида. Прозори су јој у виду пушкарница. Припрата, у коју се улази с јужне стране, данас је без крова. На њеном зиду је у новије вријеме подигнут мали звоник на преслицу. Уз цркву, са њене јужне стране налази се мало ограђено двориште.
Наспрам ње, са друге стране пута који води кроз село Шишиће, налази се такође мала, црква - капела, посвећена Рождеству Богородице (СветаГоспођа), коју је изградило шишићко братство Латковићи.
Специфичност цркве Светог Ђорђа је њен положај, јер за разлику од већине грбаљских цркава није смјештена ван насеља, већ у његовом средишту, као нека врста капеле поменутог братства, чије бројно свештенство је према поменицима исписаним у проскомидији и саградило ову цркву.
Марко С Шофран у књизи ''Грбаљ-манастири и свештенство'' наводи имена 16 свештених лица монашког и мирског реда из овог братства из насеља Шишићи:
Шовран (Шофран) Вуко
Шовран Јован
Шовран Марко
Шовран Василије
Шовран Саво
Шовран Марко
Шовран Руфима
Шовран Анастасија
Шовран Јелисавета
Шовран Перо
Шовран Висарион
Шовран Марија
Шовран Митрофан
Шовран Стијепо
Шовран Марко и
Шовран Јово
Младен Црногорчевић у својој студији ''Цркве у Грбљу'' објављеној 1901. године, о овој цркви записао је сљедеће:
''Сасвим малена црква, са полукружном апсидом, а без звоника. Како је пред црквом мала препрата, које се држи опет једна зград тако улазна врата остају на јужноме зиду препрате.
Ово је црква породице Шофрана, која је од давнина давала Шишићима свештенике. Регби да је сазидана у XIV в. Како је била у трошноме стању, није се у њој служило у пошљедњој четврти прошлога вијека, но је црква скоро оправљена, а тиме и служба обновљена. Тада је уклоњен старински, красно израђени иконостас са позлаћеним резбаријама.
Знатна је ова црква по томе, што је цјеловито украшена живописом. Израда потсјећа на ону у цркви Св. Николе у Пелинову, али је очевидно старија, а утицајем влаге већма је покварена.
Изнад улазних врата је представљен ''Гроб Богоматере'', а на своду духовне слике, па по странама светитељски ликови.
У олтару су представљени ликови: Бог Отац и Богоматер, Св. Никола, Св. Сава Јерусалимски, Св. Кирил Философ, а у цркви: Св. Константин и Јелена, Св. Прокопије и др.
На црквеном прочељу: Св. Сава српски у дугачким хаљинама на бијело жуте четворине, са епитрахиљом зелене боје, с десном благосиља, а у лијевој му је јеванђеље, Св. Симеон српски у покајничкој одори.
На зиду проскомидије забиљежени су интересантни поменици у три ступца.
Поменик у првом ступцу гласи:
+ Помени ги душе
Помени ги душе архиепископа ха Арсенија свиеми архиепископи православними....
Помени Митрополита Герасима свиеми митрополит православним с цтви си
Јеромонаха Сава – игумен иванастојаже сшеника по Вук – или, име Кат. Марко.Цвието, Пиеро, Вуко. Нико. Михаило. Анђо Прокарадуре Стиепа. Мирка.
Поменик у другом ступцу:
Пака свој б ......осуши......поп Сћепана. Вукана поп Ивана. Поп Марка. Марице. Монахино Руфиму. Монахино Настасио и ктитора, јеромонаха Василе: Нико. Нико. Иво. Стане. Ивана. Монахиња Елисавета. Рас ман Георгие јеромона Вучета.
Поменик трећега ступца:
Ктитори и приложници храм
Милостина. Стане. Пешо. Драгић. Станиша. Стане. Иван. Лиешо Монах. Владика Висарион. Стојан. Јане. Кате.
У натпису поменути Архиепископ Арсеније мора да је или Арсеније II из XV в. или Арсеније III из XVII в., а исто тако Владика Висарион, који се помиње као ктитор и приложник, не може да буде него црногорски владика или митрополит Висарион из XV в. или Висарион Бајица из XVII в. Теже је одредити ко је митрополит Герасим, који се спомиње као сувременик архијепископа Арсенија, јер то није који од оних зетских митрополита, који су прелазно бавили се у крајини, раније него ли је зетска столица пренесена на Цетње, дакле између 1417-1484.г. За овога митрополта Герасима као да се није прво знало, јер то не може да буде онај митрополит зетски Герасим, кога спомиње И. Руварац као засебнога митрополита или владику зетског, и као писца минеја Шубикова 1575.г. А исто то не може да буде онај кир Герасим, који се спомиње као митрополит захумски у Оногошту на натписима двију икона и на зиду црногорскога манастира морачкога 1713.г. Судећи по правопису, регби да натпис потјече из XVII в.''
Читава унутрашњост цркве је живописана. Поред евхаристичних сцена у апсиди и стојећих фигура у првој сликаној зони, скоро све остале површине су испуњене сценама из житија св. Ђорђа. По препознатљивом сликарском рукопису несумњиво се може закључити да је фреске израдио познати бококоторски иконописац Димитрије Рафаиловић из Рисна.
Марко С Шофран у поменутој књизи у вези са временом настанка фрескописа наводи годину 1692. по Павлу Мијовићу, односно 1699. по Рајку Вујачићу.
Исти сликар је израдио и иконостас, од кога су сачуване лијепо изрезбарене царске двери и велики крст са распећем, док су остали дјелови постојећег иконостаса касније интерполације домаћих иконописаца, припадника бококоторске школе.
Архитекта, Зорица Чубровић у студији ''Приступ обнове сакралне архитектуре на подручју Доњег Грбља'', која је објављена у Зборнику Друштва за обнову Манстира Подластве ''Грбаљ кроз вјекове'', у вези са радовима на обнови ове цркве прије и након земљотреса 1979. године, наводи сљедеће:
''Свијест о њеном значају учинила је да је и прије земљотреса био предузет санациони захват због изражених пукотина на грађевини, проузрокованим слегањем терена у западном дијелу. Ојачања су изведена у виду а.б прстена у подножју зидова, путем челичног прстена испод кровног вијенца и попуњавањем бетоном крупне попречне пукотине у своду и на подужим зидовима.
Судећи према стању околних кућа, удар земљотреса у Шишићима био је веома јак: чињененица да свод цркве није срушен може се објаснити дјеловањем претходно описаног осигурања, тј. затега на врху и подножју зидова. Иако неизгледне, будући да су стајале видне на фасадама, затеге су заштитиле цркву од рушења.
Стање споменика послије земљотреса од 1979. године захтијевало је предузимање радова у складу са савременим начелима у раду на градитељским споменицима, што је подразумјевало и конзерваторско-рестаураторски третман зидних слика и икона. Рад на грађевини је предузет 1992. године, а обухватио је осигурање од будућих земљотреса, санацију попречне пукотине са уклањањем бетонске испуне, уређење припрате, градњу мањег звоника, као и уређење дворишта.
До уклањања видног а.б прстенаса спољње стране зидова, изведеног током ранијег санационог захвата, није дошло због опасности коју би по грађевину изазвао рад пнеуматским машинама. У исто вријеме запажено је и да не постоје негативни ефекти а.б прстена на фреске у унутрашњости цркве. Посебна пажња посвећена је санацији пукотине након уклањања накнадне бетонске испуне. Том приликом пажљиво су пресложени поремећени блокови у тјемену ојачавајућег лука, а што је омогућило успостављање ликовне цјелине у његовом потрбушју.
Послије изведеног осигурања грађевине приступило се сликарско конзерваторским радовима на фреско-ансамблу, док је рад на заштити икона организован и спроведен непосредно послије земљотреса.''