М. Црногорчевић у својој студији ''Цркве у грбљу'', сачињеној на почетку XX вијека о овој цркви је забиљежио сљедеће редове:
''Црква је на износиту положају, као већи број цркава у Горњем грбљу. Споља изгледа осредње величине, међутим, сама црква не запрема ни половину тога здања, којега предњи дио сачињава препрату, повишу од цркве. Средишњи дио све те зграде уздиже се опет изнад осталих као какова кула. Препрата има два пода и неколико прозора.
У новије доба црква је заокружена зидом. Нови иконостас набављен је на Жмирнама.
Ниже цркве, међу кућама Кнежевића и Радовића, виде се озидине ''Мирковића дворова'' гдје се истицала кула на три пода. Измаком XVII. и о почетку XVIII в. живио је кнез Вуко Мирковић, побратим Баја Пивљанина и Љепавића, Пелињанина. Кнез Јово Мирковић, савременик грбаљског говернадура Ника Лазаревића и кнеза Пера Тујковића, спомиње се између 1720-1750.г.
Друга знатна породица пријерадска бијаху Љубановићи, под владом млетачком моћни кнежеви.
''Trassunto dei Titoli di Benemerenza e dei Serviggi prestati dalla nobile Famiglia Conti Gliubanovich (Venezia. 1796.)’’ је натпис књизи у којој су одштампане исправе овој породици дате од владе млетачке, од 1667-1796.г. На првоме је листу окружен грб са крстом и с окруњеним лавовима у два вертикална поља, а на два листа затим долазе: млетачки лав и посвета Катарину Корнару. Иза тога има родословно стабло породице Љубановића, почимљући од Радоње, који је живио прве половине XVII в. Радоњини су синови Вуле и Дабоје. Вулов је син Никола, а Николини су синови Марко и Ђуро. Дабојеви су синови Милутин и Мирко. Кнез Вуле се је одликовао бранећи грбаљске границе од арбанашких Турака 1667.г. Кнез Никола Вулов са синовима Марком и Ђуром понео је млетачку заставу на бедеме херцегновске 1687.г. Кнез Ђуро Николин прочуо се својим јунаштвом под Баром 1689.г., сузбио је Сулиман–пашу Скадарскога, који бијаше продро у Црмницу, а 1690.г. на Црнојевића Ријеци спалио је куће Мустафе – Челеби од Жабљака. Кнез Марко Љубановић предводио је војску млетачку, када но је нажалост јуришала на махински манастир Подострог и поборске Стањевиће 1768., 1769. и 1786.г., а побиједио је у Паштровићима и на Браићима арбанасе, које је предводио Махмут-паша Скадарски 1785-86.г.
Из пријерадске породице Брдара, бијаше кате, мати славнога књижевника С. М. Љубише.
У црквеној припрати учетељевао је Вук Врчевић 1846-49.г, а у исто доба био је и тајник опћине грбаљске. Он је положио станац камен школској грађи у Пријерадима, а посабирао је кроз то вријеме и доста народних умотворина. Пошто Вук остави Пријераде 1849..г., настава биајше повјерена мјесним свештеницима. Од 1850-69.г. поучаваху: поп Јоко Гривић, поп Митар Зец, поп Крсто Ђукић и поп Лука Старчевић. Год. 1881. је заснована основна школа у нарочитом здању близу саме цркве. Школа, као и црква, у оној романтичној тишини, као да је навлаш сазидана за мирно и комплетативно живљење.''
Нажалост, школа о којој је Црногорчевић писао је престала да ради послије Другог свјетског рата, а након великог земљотреса из 1979. године се у потпуности порушила. Велико оштећење у истом земљотресу је претрпио знаменити звоник ове цркве, висине 17 метара, који се налазио на њеној припрати, који се такође у потпуности урушио.
Сама црква Светог Ђорђа није претрпјела велика оштећења тако да богослужење у њој није прекинуто ни након земљотреса из 1979.године.
У Шематизму Бококоторско-дубровачко-спичанске епархије сачувани су сљедећи записи о прилозима и приложницима овог храма:
1897.
М. и Кр. Кнежевић, С. Брдар, С. Михаиловић, Ђ. Кадија, потпун иконостас, вр. Ф. 380
1900.
Анђе Љубановић икону и канђело
Ј. Радовић икону
1905.
Епископ Герасим освећен антимис
Преосвештени кир Митровић књигу молепсија
1906.
Анета Суботић: кандило и 2 тробојнице
1906.
М. Калуђеровић полилеј
Свеобухватна обнова овог храма отпочела је 2014. године.
Осим на Ђурђевдан, дан храмовне славе, у храму се служи света литургија више пута у току године.
Погледајте емисију о овом храму на сљедећој адреси:
https://www.youtube.com/watch?v=EoJ87OhDxMY