Овај мали храм посвећен Светом великомученику Георгију подигнут је поткрај XVII или почетком XVIII вијекa.
Храм је временом продужаван у западном дијелу, те има издужену правоугаону основу. Звоник је на преслицу и има једно звоно.
Иконе на иконостасу су дјело иконописца Анастаса Боцарића из 1895. године.
Храм је окружен активним сеоским гробљем.
Младен Црногорчевић у својој студији са почетка XX вијека - ''Цркве у Грбљу'', о овом храму је оставио сљедеће записе:
''Малена одуга црква, која је првобитно била пола мања. Прије него ли је поплочена, као што изгледа данас, њено тле прекривале су просто израђене плоче и двије гробнице: попа Стефана Ђукића и његове супруге.
Гробље око цркве заокружено је зидом. Најљепша од новијих гробница је она попа К. Ђукића.
Ова је црква потпуно снадбијевена свим требитим књигама, које су оштампане у Русији. Антиминс је израђен такође у Русији за Јелисавете Петровне. Данашњи је иконостас израдио Будванин Боцарић 1895.године.
Као и многе друге цркве грбаљске и ову је обилато помогла Јована Ђукића, која је преминула 1860. године. Она је приложила многе утвари, велике свијетњаке, велике сребрне крстове, сребрна кандила итд. На стопалу једнога крста чита се натпис: Јована Крстова Ђукић приложи ови Калеж у Светога Ђорђе у Пелиново. 1858.-
Предање казује, како је ова црква сазидана у једној ноћи, од вечера до јутра, по Ферману, који је испустио везир скадарски некоме Брајовићу, по чему се и знаде да јој постанак пада негдје око почетка XVIII или измаком XVII в. Посвећена је крсном имену Брајовића – Св. Георгију.
Уз Брајовиће становаху братства Ђукићи, Вујовићи и Радановићи. Љепавићи су онда живјели у граници шишићкој.
Као свештеници ове цркве спомињу се: поп Вуко Љепавић 1722., поп Стефан Ђукић 1805. и поп Ђорђе Ђукић 1820.г. Златом оковани крст, којим се је служио поп Стефан, има натпис: + Партениос Геромонахос – IС ПХ –
У Пелинову су пребивали Кољеновићи, по којима је названа тзв. Колијен-страна. Одатле до Дукат камена у црногорској граници шириле су се земље попа Петра Зоровића, чувеног са својег огромног имања, у XIII в. Кољеновићима су пребјегли два калуђера са Превлаке, пошто Друшко отрује калуђере, а Млечићи лагумају манастир у XV в.
При страни, прама сеоским кућама бијели се кула Рада Љепавића који је с ње одбио најезду од 300 Турака, вођених Бегом Сујовићем из Херцегновога и борио се са својим побратимом Вуком Мирковићем и с барјактаром Батрићем Бајковићем на Царев Лазу, гдје је и погинуо са 70 Грбљана, 1712.г.
Сујовића мајка – була од Новога – чувши за синовљеву погибију, откупи му главу по цијени утврђеној на ''Солила равна'':
..........................................................
Измјерише главу Сујовића:
Три пута је измјерише златом,
А четвртом и сребром и златом.
Кад је була главу дохватила
Па се њоме стала разговарат;
Синко мио, бего Сујовићу,
Да л' ти нисам синко говорила,
Да не идеш у приморје равно,
Е су тамо крилати јунаци,
Да ће тебе с четом погубити.
Оде була кукајућ к Новоме
Раде с Вуком пољем пјевајући (нар. пјесма) ''
На овом храму је сачувано старо звоно иако су га аустроугарске власти, као и многа друга звона Боки у вријеме I свјетског рата, намјеравали претопити и искористити за војне потребе. Звоно су већ били скинули, али су га два младића из овог села, под окриљем ноћи, упркос постављеној стражи, успјели да преотму и склоне на сигурно мјесто.