Младен Црногорчевић је у ''Гласнику православне далматинске цркве'' 1902-1903.године у наставцима објавио свој рад ''Цркве у Грбљу''. Тада је о овој цркви забиљежио сљедеће податке:
''Околину ове цркве зову Сушћепан, а у близини је Орашје, гдје је накада, како кажу, опстојао град Орашац. Ниже цркве је млин Нехај.
Црква је малена, на прочељу има једна ниша изнад надвратника на точак окно, а мјесто звоника је усперен крст. Наставак цркве чини препрата, подуља од цркве, а зидана такођер брижљиво од тесаника, но нема крова. С прочеља је сраштен звоник, а под њиме врата, полукружно сведена и ониска. Један прозор у олтару и два у цркви, имају странице на откос.
Прочеље цркве споља је живописано, но како су ликови изблијеђели на влази, једва се разазнају натписи изнад ликова патријарха:
Исак....Аврам....Јаков
На поданку од двери је забиљежено да их је наручио Станко Вукасовић 1816. г., а израдила рука ЂорђиЈа Рафаиловића...писца.
У цркви се служи редовно на Шћепандан и Видов дан (Амос пророк).
Предање казује: како је ова црква старија од Превлаке, да је при њој опстојао манастир, а Неманићи да су основали како тај манастир тако и превлачки.
Како год било, стоји и остаје факт, да нигдје у Грбљу није нађено интересантних архитектонских уломака, као код ове цркве. Ни Мирине у Ластви, ни црква Св. Андрије у Кримовицама, па ни она Св. Неђеље у Пелинову не могу да остатке из своје прошлости упореде са умјетничким остатцима, који су нађени овамо. Има овећих и омањих надступина (капитела), који служе данас као свијетњаци, предмета од пирамице и појединих уломака украшених вијугалицама, зубицима и палметама;чак за праг на улазним вратима употребљен је камен са красно израђеним крстом. Поред тога видјети је у цркви четвероугаону каменицу, која је случајно нађена под земљом при цркви, и која се затвара као год и дрвена кутија. Поклопац јој је под ударцем пукао на двоје. У каменици су нађене неке св. моћи, које су крадом однешене и драгоцјени златни предмети, па ни за ове није се никада сазнало како су нестали.
На прочељу препрате је четвороугаона профилисана плоча са нејасним натписом.''
У књизи Марка С. Шоврана ''Грбаљ, манастири и свештенство'' у посебном поглављу: ''Манастиришта'', аутор наводи међу пет некадашњих грбаљских манастира и манастир Светог архиђакона Стефана у Врановићима, на чијим темељима је подигнута данашња црква, посвећена истом светитељу. Аутор у вези са временом у које је настао овај храм наводи сљедећи извор:
''Према саопштењу В. Кораћа и В. Ђурића, овај манастир и црква Светог Архиђакона Стефана потичу из XII вијека (Споменик САНУ, CV, 11)''.
Храм Светог архиђакона Стефана се налази на осами, на заравни узвишења које доминира изнад села Врановића. До храма се долази макадамским путем који се одваја од цркве Успенија Пресвете Богородице у Побрђу-Радановићи и пење ка овом храму кроз нетакнуту природу.
Са лијеве стране, надомак храма налазе се висока борова стабла, која су са храмом видљива са магистралног пута Котор-Будва.
Храм није гробљански. Има издужену основу јер је продуживан, као и многи грбаљски храмови, додавањем припрате западном зиду храма. Припрата је нижа од храма и нема кров. Пространа је и има озидана сједишта уз бочне зидове, намјењена за окупљање вјерног народа.
Храм има јаке камене зидове, а његов звоник на преслицу са једним звоном се налази изнад масивног каменог лука испод којих се улази у припрату.
Пострадао је у земљотресу 1979.године и у току је његова обнова.
У храму се деценијама није служило, па је остало забиљежено, да је прву свету литургију, након равно стотину година у њему служио отац Јован Рајак, парох Доњогрбаљски на љетњи Шћепандан, 15 августа 2003.године.