Ова црква је подигнута на остацима истоименог манастира. Мањих је димензија и има накнадно дозидану припрату у коју се улазило вањским степеништем. Око храма је сеоско гробље на којем има старих гробница.
Иконостас је рад сликарске школе Димитријевића – Рафаиловића из 19 вијека.
Из књиге Младена Црногорчевића ''Цркве у Грбљу'' о овом старом храму преносимо ове редове:
''Црква је при страни, у самови изнад лужине, при морској обали (Игалу). До цркве су маслињаци, а у пољу виногради, па подаље неколико домова у Бигову које потсјећа на самоћу луштичког засеока Жањица.
Црква је малена, а око ње трагови старинских гробница. Припрата је виша и дужа него ли је црква.
При кући Марка Лазаревића стрши ''Ђенералов Кам'' који луку предваја, сјеверна је обала љешевићка, а крајеви јужно-источни спадају Бигову.
На противној страни данашње цркве има неколико гомила, зидина и велико тзв ''Зеново гувно''. Тамо је некад опстојао град Грисполи (Gripoli, Gripuli, Grispuli), по којем је Грбаљ своје име добио.
При цркви је опстојао знаменити манастир св. Николе, који је основан, како се мисли, основан у 9. вијеку. Манастиру је спадала пространа околица, гдје су данас виногради. Између превлачких и биговских калуђера, вршили су се редовито извјесни уговори. Манастир Светог Николе порушили су Турци који се бијаху довели на галијама, па истим махом разорили и град у 14. вијеку, нашто калуђери пребјегну у брчеоски манастир св. Николе у Црмници.
У јужноме зиду данашње цркве нашао се око 1880.године негдашњи манастирски печат, који носи све трагове дубоке старине. Округао је са пречником од 40 мм. На лицу је нека неразговетна слика, а уоколо натпис: М.+П. Сти. Николае, чдтц.
Грисполи бијаше лијеп град од какових 150 домова. У њему живљаше војвода Остоја Лазаровић и протопоп Раић Микијељ. Ове двије породице, уз Тичиће и Петричевиће, подигну иза разорења града Гриспола цркву у Главатичићима, посветивши је Св. Петки, јер је црква овога имена опстојала и у Грисполу.
У народу живи предање како је Св. Сава свраћао преко Бијелића у Бигову на своме путу у света мјеста . У томе је доказ блискости и везе његова живота са овим крајевима, као и са Луштицом, Будвом, Ораховцем , Леденицама итд.
Под Балшићима, који су са Млечићима утврђивали тако честетрговинске уговоре у 14. вијеку, бродови су плаћали неки порез, када би свраћали у ово тихо пристаниште, које је позније Иванбег та козаволио да је у њему љетовао.
У шем. Бок. за 1879. приопћен је старински рукопис са занимљивим вијестима о Бигову. Рукопис је нађен у црмничком манастиру Брчели 1714. г. гдје је га је раније писао као какав извјештај о свом походу, игуман Мелентије Чукуровић, родом Паштровић. По новијем правопису, како је већ објелодањен, рукопис глаи:
''У име Христово, амин. Да се зна како ја Мелентие Чукуровић игуман, бијах у манастиру Св Николе у Бигови са моих пет калуђерах и бијаше црква прекрасна са шест канђелах сребрних и три сребрних свјећњака и бијаше у манастир двијесто козах и овацах. Имасмо земљу Игала од мора краем мале риеке, која тече посред малог поља Бигова, до међе Бадљиве баште, на ону страну пут сјевера града Гришпу у којем бијаше рмв (142) куће, и бијаше лиеп град, куће дигнуте са великим прозорима; између овијех кућах, бијаху три фамеље Лазаревића, Микијеља, Петричевића. Бјеше у истом граду војвода истога града Остоја Лазаревић, који бјеше кнежевином грбалском, у град на исток христијански, не служаху калуђери манастира, но имаху протопопа Раића Микиела; и то бијаше за владања цара српские. После неколико година дођоше Турци са галиама, опалише манастир, град Гришпулу са земљом сравнише. Онадер побјегох су два калуђера у ман. Св. Николаја у Берћеле у нахии црничкој, и ови христиани из града побјегоше са нихове три фамеље, населише се у малој горној кући пут сјевера, зовоми Глав; а Тичићи с Лазаревићи, Микиел и Петричевић оградише малу цркву Св. Петку, зашто и јесу имали и пређе у истоме граду цркву Св. Петку. Писах старац игуман Мелентие у ман. У Берћеле, мјесеца марча кд.а...бјех. отчством Пашовић''
А ниже је додатак писан другом руком: Нађе се у Брћеле Јосиф Ђурић 1714.''
О приложницима и прилозима за овај храм, у Шематизму Бококоторско-дубровачко-спичанске епархије налазимо ове записе:
Св. Никола, Главатичићи – Бигова:
1901.
Јоке Лазаревић два велика сребрна кандила
1902.
Ст. Лазаревић икона (вр. 20 кр)
Н. Лазаревић двије иконе (вр. 40 кр)
1908.
Саво Крута: мало евангелије
Из књиге Стевана Кордића: ''Грбаљ у архивским записима'', сазнајемо да је Јосип Ђурић, калуђер из села Брчела – Црмница, почетком 20. вијека обнављао манастир Св. Николе у Бигови, док Марко С.Шовран у књизи ''Грбаљ-манастири и свештенство'' о обнови овог манастира наводи сљедеће: ''У обновљеном манастиру калуђер Ђурић подучавао је младеж читању и писању, старословенском и црквеном појању. Послије његовог одласка рад школе замире.''
О освећењу овог древног храма, некадашњег манастира, из часописа ''Светигора'' преносимо сљедеће:
''У недјељу, 28. августа 1996. године, мало рибарско село Бигова прославило је на врло свечан начин обнову и освећење свога старог и знаменитог храма Светог Николе.
Храм и насеља потичу из далеке старине. Храм Светог Николе и насеље основани су, по предању у 8. вијеку. Насеље је имало око 150 домова и звало се Грисполи, по свему изгледа насеље Грка помораца, о чему су се и послије толико времена сачувала презимена неких породица. Ту је постојао и манастир са више калуђера. У 14. в и град и манастир разорили су Турци који су из Средоземља допловили у овај лијепи мали залив на чијој је обали постојало насеље са храмом. Према опису проте Саве Накићеновића: ''то је врло тихо пристаниште у завјетрини, са врло умјереном климом''. Дуго су српским приморјем управљали Немањићи, па се касније смјењивали Млечићи и Аустрија, од 1918. над њим је успостављена наша државна власт. У почетку насеље се називало Грисполи, што свједочи да су први становници, углавном, били грчког поријекла. У 15 в. када су Црнојевићи загосподарили овим дијелом Приморја, Иван Бег Црнојевић (1465-1490) заволио је љепоту и питомину Бигова па је овдје себи подигао љетњиковац и бивше насеље Грисполи добило је по њему име Бигово (Бегова).
Храм Св. Николе је веома стар и скромних је димензија. Данас је тешко одредити вријеме његове градње. Независна је од ових предања као и од бившег манастира кога су Турци спалили. Има малу апсиду са једним прозором. Поред олтара постоје унутрашња и спољашња паперта која је откривена. Постоји диван иконостас, рад рисанске иконографске школе Димитријевића – Рафаиловића, чији су умјетници учили код чувеног иконографа, мајстора Радула, представника пећке школе, чији су се радови очували у фрескама и иконама. Иконе су биле сасвим скривене под дебелом наслагом чађи. Данас су рестауриране и посебно се истичу престоне иконе Христа Спаситеља и Богородице као и дванаест апостола.
Мјештани су се потрудили да цркву обнове у чему су веома успјели. Послије освећења храма и Св. Литургије, митрополит Амфилохије је одржао врло импресивну и поучну бесједу. Млади гуслари из Грбља извели су пригодан програм у којем је и митрополит учествовао.''
У цркви се служи осим на дан храмовне славе (Никољдан, 19. Децембра) и на Преображење Господње (19. август).