Младен Црногорчевић у својој студији ''Цркве у Грбљу'', сачињеној почетком прошлог вијека, о овој цркви оставио је сљедеће редове:
''Малена црква, заокружена сухомеђом са старинским гробницама гдје расту стогодишњи храстови. По постанку црква је веома стара. Изгорјела је 1869.г. те јој је попуцао прочелни зид.''
Не постоје подаци о времену настанка цркве, али се по старим гробницама, уронулим у земљу, које се око ње налазе, претпоставља да је старијег датума.
Пострадала је, као и многе друге грбаљске цркве у Бокељском устанку против Аустроугарске из 1869.године и деценијама била препуштена зубу времена. Између два рата покушало се са њеном обновом, коју је међутим осујетио Други свјетски рат.
Обнова је услиједила почетком овог вијека, 2004. године, након првог новчаног прилога од пет хиљада евра, некадашње мјештанке овог села, родом Добрљанин.
Црква је мањих димензија, складних пропорција, са звоником на преслицу на којем је једно звоно. Око цркве је пространо кружно двориште са капијом са западне стране и високим храстовим стаблима око којих се налази камена ограда.
Црква више није гробљанска, јер се око ње више не врши сахрањивање, већ на гробљу поред манастира Подластва, које се за ово село налази са десне стране манастирске капије.
Из старе цркве сачувана је кадионица, велики сребрни крст венецијанске израде и икона Свете Петке Параскеве, док су остале црквене ствари пропале након великог земљотреса из 1979.године услед којег је оштећена зграда у којој су чуване.
Након извршене обнове, постављен је нови иконостас и храм брижљивo снадбјевен свим богослужбеним предметима.
Освештавање храма, 08. октобра 2005. године извршио је Митрополит Црногорско –приморски Господин Амфилохије са свештенством.
Светигора је овако пренијела о овом великом догађају за храм и мјештане овог горњогрбаљског села:
'' Његово Високопреосвештенство Митрополит Црногрорско-примроски г. Амфилохије данас је обавио освећење и служио Свету Архијерејску Литургију у обновљеној цркви Светог Архангела Михаила у мјесту Свињишта у Горњем Грбљу.
Након Свете Службе Божије којој је упркос лошем времену присуствовало више стотина вјерника из Грбља и Будве, Високопреосвећни Митрополит је у обновљеном храму обавио крштење малишана, потомака пет братстава овог горњогрбаљског села: Глушчевића, Љубановића, Добрљанина, Лучића и Зец, који су обновили ову древну цркву. У својој бесједи Митрополит Амфилохије је казао да се село убудуће по овом храму зове Архангелово. ''Ако Бог да биће и старих огњишта која ће се обновити, али прво се обновило најсветије огњиште, Светог архистратига Михаила, па онда нека се и мјесто зове Архангелово'', казао је Митрополит Амфилохије, који је благословио Крста Љубановића и чланове Црквеног одбора, приложнике и добротворе, које је, како је рекао, ''сами Бог надахнуо, са Светим Архангелима, да обнове ово мјесто, гдје су вјековима живјели часни и честити људи. Знали су да ако се обнови овај свети храм и ако се око њега саберу кости предака, онда ће полако и ово мјесто поново почети да се обнавља. Боље је да нестане село него обичаји, јер док има обичаја, док има светиње, увијек има и наде да се и село и људи обнове'', истакао је у својој бесједи високопреосвећени Митрополит Амфилохије. Црква Светог Архангела у селу које су његови посљедњи становници напустили послије земљотреса 1979. године је веома стара. ''Иако се поуздано не зна када је саграђена, по остацима зидова и архитектонским карактеристикама може се везати за 12. или 13. вијек'', наводи Луција Ђурашковић у монографији коју је издао Одбор за обнову храма.''
Предсједник Одбора за обнову цркве био је Крсто Љубановић, који је окупио и подстакао мјештане Свињишта на обнову, и тако испунио вишегодишњи завјет Данице Јаковљевић, рођене Добрљанин, која је дала први прилог за обнову цркве. Мјештани су прошле године за свега 56 дана из темеља обновили цркву Светог Архангела Михаила, и у њој након више од пет деценија прославили Бадњи-дан, а у ту сврху је обновљен пут од Топлиша до самог села.''
У овом старом храму, који припада Трећегрбаљској, или Ластванској парохији, и политичкој општини Будва, служи се сваког мјесеца света литургија, а у његовом дворишту мјештани овог села сваке године врше налагање бадњака.
Трудом и љубављу Господина Зорана Добрљанина, који је поријеклом из Свињишта, преносимо драгоцјени текст о овом храму из поменуте монографије:
Луција Ђурашковић
О историји цркве...
У историјским изворима свињишка црква Св. Архангела Михаила се ријетко помиње. Поуздано се не зна када је саграђена. Према остацима зидова и архитектонским карактеристикама може се везати за XII – XIII вијек. Како наводи поп Сава Накићеновић, то је: „Малена црква, заокружена сухомеђом са старинским гробницама гдје расту стогодишњи храстови. По постанку црква је веома стара. Изгорјела је 1869. г., те јој је попуцао прочелни зид.“ (С. Накићеновић, Бока, Београд 1913, стр. 390). Црква се налази на пространој удолини непосредно испод села, са које се отвара предиван поглед на оближњи Пријевор. Мрчево поље и крајичак плаже Јаз, те преко ње, далеко према морској пучини. Према архитектонској структури она представља једноставну једнобродну грађевину димензија 8,5 м х 5,85 м, са полукружном апсидом на источној и порталом на западној страни изнад којег се налази, полукружна лунета и једнодјелни звоник на преслицу.
Звоно са звоника је према предању украдено још прије 1813. године. Црква је засведена полуобличастим сводом, а покривена двоводним кровом прекривеним каналицом. Унутрашњост цркве рашчлањује подеони, заобљени камени вијенац у подножју свода. На оба уздужна зида, као и на средини апсиде налази се по један омањи прозор, налик на пушкарницу. Црква је зидана свијетло-сивкастим тесаником ређаним у приближно правилне редове.
Иконостас који је некада красио ентеријер цркве страдао је и није до данас сачуван. Под наоса, као и олтарског простора, поплочан је каменим плочама неједнаке величине и неправилног облика, без праћења редова. Дуж лијеве и десне стране од улазног портала, уз сами зид, налази се камена клупа (пижун). Ограђени простор са некадашњим сеоским гробљем елиптичног је облика, површине цца 400 м2.
Током историје било је и раније покушаја обнове цркве, јер су јој, због клизања терена на коме је саграђена често пуцали зидови. Услијед јаких вертикалних напуклина зидова сељани су, предвођени Божом Лучићем и Јовом Љубановићем, године 1939. отпочели обнову цркве. Скинули су кров, да се због оштећења носећих зидова не би сам урушио, а, такође, и звоник похранивши га уз двориште цркве. Овом приликом скинуте су и плоче са пода цркве и смјештене уз зид дворишта са сјеверозападне стране. Дошао је рат и обнова је прекинута. Занимљиво је да за 65 година од када је склоњено камење, ни један камен није нестао. Као да су чекали да их поново неко врати, да опет заузму своје старо мјесто. И дочекали...
Последњу обнову цркве Св. Архангела Михаила (јесен, 2004.год.) покренула је туга, и то туга мајчинска. Ако се у трагедији може пронаћи искра доброг или плодотворног, онда је то примјер ове недавно обновљене цркве која данас сија у дну долова свињишких, сија добром енергијом људи који су уложили наднаравну жељу, вољу и племениту пожртвованост да јој врате некадашњи изглед и литургијску душу.
Тајни су путеви Господњи
Гробљанска црква у селу Свињишта је посвећена Св. Архангелу Михаилу, чију славу (21. новембар) слави једино братство Глушчевић, једно од пет братстава овога села, па се може претпоставити да се управо ово братство овдје и најраније доселило. Св. Архангел Михаило је један од најзначајнијих светитеља, којег поштују и Источна и Западна Хришћанска Црква. То је „војсковођа војске небеске“, вођа и побједник против побуњених и палих анђела, а, такође, и вагатељ и водитељ блажених душа у рај. Култ овог светитеља настаје на Истоку у IV вијеку, а на Западу крајем V вијека. Иконографски је најчешће представљан као крилати анђео, одјевен у тунику, с пламеним мачем или копљем у руци. Учестале цркве Св. Архангела Михаила на гробљима, у вези су са његовом функцијом вагатеља душа на посљедњем суду и вођења блажених душа у рај. А једна од блажених душа, душа анђела, је и подстакла најновију обнову свињишке цркве Св. Архангела Михаила, 2004. године. Наиме, и раније су житељи села Свињишта настојали да обнове своју гробљанску цркву, али, како се из њеног данашњег изгледа може сагледати, она је своју сакралну љепоту достигнуту посљедњом обновом, могла остварити једино уз велику жртву. Ту жртву је принијела осмогодишња дјевојчица Живка Животин (ћерка Данице Јаковљевић, рођене Добрљанин), која је, послије трагичне погибије на магистралном путу Будва – Котор, године 1967., сахрањена непосредно уз већ напукле и запуштене зидове цркве. У каквом су стању били зидови цркве и прије катастрофалног земљотреса 1979. свједочи фотографија из 1938. године на којој су представљени Митар и Даре Лучић (рођена Глушчевић), који су се посљедњи, наведене године, вјенчали у овој цркви.
Малена Живка Животин којој и име и презиме имају симболично значење подстакла је и удахнула нови живот овој цркви. Њена, болом скрхана мајка, болом који вријеме не може да излијечи, Даница Јаковљевић је одлучила да сумом од 5000 ДМ покрене радове на обнови цркве и са 500 ДМ помогне поправку пута од Топлиша до села Свињишта. Прилог за обнову цркве, као посебни аманет, повјерен је попу Јову Бајковићу који га је 1999. године предао новооснованом Одбору за обнову храма. Тадашњи одбор, на жалост, није успијевао да озбиљније започне неопходне радове на санацији цркве.
Као што то најчешће бива, био је неопходан ангажовани појединац са нарочитим осјећањем за мајчинску бол и величину остварења овог подухвата. Био је то Крсто Љубановић, који је 2004. године именован за предсједника Одбора за обнову цркве. Но, пресудан је био разговор који је вођен између Крста који је имао намјеру и осјећао обавезу да врати прилог, обузет страхом да се црква неће моћи обновити, и унесрећене мајке Данице. Јер, Даница није хтјела да узме натраг приложени новац. Само је рекла: „Крсто, ја те паре више никад узети нећу, јер сам их дала за обнову цркве Св. Архангела. Стави тај новац у неку банку, па ако не будеш могао да је обновиш ти и твоја генерација, моћи ће твој син и његова генерација, а ако и он не буде могао, моћи ће, можда, твој унук и његова генерација, али ја новац нећу узети натраг, неко ће је кад-тад сигурно обновити.“ И тада се нешто преломило, те је Крсто, у тренутку сагледавши дубину родитељске туге за изгубљеним дјететом, одговорио: „Данице, неће ни мој унук и његова генерација, ни мој син и његова генерација, него ћемо је обновити ја и моја генерација и обећавам ти да ће до Аранђеловдана, ове 2004. године, црква бити под кровом, са звоником и звоном на њој.“ Тако се и десило.
Својим хуманим прегнућем и узорним примјером, Крсто Љубановић је окупио и подстакао остале сељане села Свињишта, који су, предвођени његовом радном енергијом, натприродним напором, понесени љубављу према свом старом огњишту и његовом одуховљењу, у року од само 56 дана, од 22. септембра до 18. новембра, из темеља обновили цркву, остваривши тако вишегодишњи завјет Данице Јаковљевић, рођене Добрљанин, мајке трагично преминуле Живке, која као да је, обновом храма, доспјела до свог новог рођења. Ово ново рођење обиљежио је и најљепши звук новог звона које се по први пут 18. новембра, као и три дана касније, на дан Св. Архангела, 21. новембра 2004. године, послије више од 190 година, поново чуло цијелим Горњим и Доњим Грбљем све до Михољске Превлаке – до славног манастира Св. Архангела Михаила.
Звоно тешко 98 кг. цркви је поклонио Видо Глушчевић са синовима Игором и Владом и унуком Николом. Његов звук, међу првима је чула Даница Јаковљевић. Камени крст који краси врх звоника поклон је Милорада Мића Дулетића, техничког надзорника санационих радова на обнови цркве.
Унутрашњост обновљеног храма краси нови иконостас урађен у дуборезу, са иконама осликаним у византијској традицији. То је тип ниске олтарске преграде са престоним иконама Богородице са Христом и Христом Спаситељем које дијеле Царске двери са представом Благовијести. На Бочним иконама представљени су, према устаљеној иконографској схеми, Св. Јован Крститељ са лијеве и Св. Архангел Михаило са десне стране. Икона Св. Архангела Михаила дар је породице Глушчевић. Престоне иконе надвисује крст са представом Распећа Христовог. Дуборезни рад на иконостасу дјело је руку попа Томислава Живановића и Живана Филиповића из Крагујевца, док је иконе изобразио иконописац Предраг – Пеђа Ратковић из Падинске Скеле (Београд).
Два висока и масивна месингана свијећњака поклон су породице Петра Лучића.
Полијелеј који освјетљава ентеријер поклон је Предрага Табајице („Луменлукс“).
Нови мозаик у лунети изнад улаза у цркву са представом Св. Архангела Михаила урадио је проф. Зоран Михајловић из Београда, а цркви је приложила породица Глушчевић.
Дрвена врата на порталу цркве поклон су Петра Лучића и Славка Бероње који их је мајсторски израдио у старој храстовини.
Прилог у обради и достави камена за камену ограду око дворишта цркве и поплочавање принијели су Жељко Конатар и Душан Медиговић.
Сложни мјештани села Свињишта нијесу дали да се истиче колики је чији прилог био за обнову цркве. Неко је дао више, неко мање, али је, засигурно, свако дао онолико колико је највише могао.
Пут преко својих имања до цркве, као и земљу за паркинг простор несебично су подарили браћа Војо и Ђуро Љубановић, Перо и Љубо Зец, као и Љубо Добрљанин и Видо Глушчевић.
На Бадњи дан 2005. године, послије више од пет деценија, испред храма наложени су бадњаци чија је свјетлост симболично означила Христово Рођење и нови литургијски живот храма.
На дан 8. октобра 2005. године, храм Св. Архангела у селу Свињишта је у присуству бројних мјештана и њихових гостију освештао Његово Високопреосвештенство Митрополит Амфилохије.
Милорад Мићо Дулетић
Конструктивна санација цркве
Конструктивна санација цркве Св. Архангела Михаила у селу Свињишта у Горњем Грбљу извршена је 2004. године према пројекту арх. Вање Павићевића.
Прије приступања санацији цркве Rашчишћен је терен око објекта и прилаз, те констатована оштећења.
Конструктивна оштећења су била велика: без звоника, без кровне конструкције и већим дијелом порушеним зидовима. Остатак зидова у висини цца 1,5 м, изнад терена је, такође, био видно оштећен, а један дио се помјерио из вертикале.
Узрок конструктивној нестабилности цркве је првенствено лоше и покретљиво тло на коме је темељен објекат, па је дошло до конструктивних деформација у почетку и, касније, до рушења у земљотресу 1979. године.
Након рашчишћавања дворишта цркве и околног терена, констатовано је да се камен са кровне конструкције и дјелови звоника углавном налазе склоњени у близини објекта, с тим што је један дио елемената поломљен. Приступањем санацији и реконструкцији цркве у дворишту је установљен број и количина поломљених и оштећених дјелова њихове димензије и облик, па су ти елементи наручени да се поново ураде. Остатак цјеловито очуваних елемената је према редосљеду враћен на првобитно мјесто.
Конструктивна санација цркве је урађена тако што је у унутрашњости извршен ископ за темељне стопе и везне греде у дубини потребној за конструктивну стабилност. Темељне стопе су армиране жељезом профила 10 мм, а везне греде ребрастим профилом 12 мм са узенгијама профила 6 мм. Из стопа су формирани стубови и то четири угаона са по осам шипки ребрастог жељеза профила 12 мм, и два средња са шест шипки, док су узенгије од глатког жељеза профила 6 мм. На мјесту гдје се спаја свод са зидовима, урађен је серклаж од, такође, ребрастог жељеза профила 12 мм, и узенгијама профила 6 мм. Свод цркве је урађен од армираног бетона са три ојачања плоче ради бољег повезивања са стубовима. А.Б. плоча је армирана са мрежом Q-335 по цијелој површини. Преко сводне плоче урађена је бетонска корекција ради формирања двоводне површине. Преко формиране бетонске површине урађена је хидроизолација, након чега је извршено покривање крова цркве цријепом.
Звоник цркве је урађен у првобитном изгледу са старим неоштећеним и новоизграђеним дјеловима. Пошто није било старог звона, наручено је и постављено ново, а, такође, и камени крст на врху звоника.
Ради заштите објекта урађена је и громобранска инсталација.
По завршетку конструктивне санације, урађено је унутрашње малтерисање и дерсовање камене фасаде по систему из ранијих времена.
Двориште цркве је ограђено зидом од камена и урађена је нова капија од кованог гвожђа усклађена према оваквој врсти објекта. Прилаз од капије до улазних врата, те узани простор око објекта је поплочан каменим плочама. Остатак дворишта је испланиран и засађен травом. Гробнице које се налазе у дворишту са лијеве стране, ограђене су каменом подзидом која је дерсована у складу са црквом.
По оградном зиду мјестимично је урађена дискретна електрична расвјета.
Терен око цркве је раскрчен, како би санирани објекат дошао до изражаја.
Прилаз цркви до капије је насут и уваљан тампон од камене дробине који се наставља на сеоски асфалтни пут.